АКРЕДИТОВАН ПРОГРАМ ОБУКЕ „ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ЦЕНТАРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД У ЗАШТИТИ ДЕЦЕ У СИТУАЦИЈАМА ВИСОКОКОНФЛИКТНИХ РАЗВОДА РОДИТЕЉА“

posted in: Вести | 0

Комора социјалне заштите омогућила је за своје чланове током јула, августа и септембра бесплатне акредитоване програме обуке. Овом приликом, током два дана, 26. и 27. августа стручне раднице Центра за социјални рад општине Стара Пазова Јелена Сворцан, дипломирани специјални педагог, Тамара Мраовић, дипломирани специјални педагог и Ивана Новаковић, дипломирани психолог, похађале су акредитовани програм обуке „Интервенције центара за социјални рад у ситуацијама висококонфликтних развода родитеља“.

Развод брака је последица дуготрајне неслоге и конфликата партнера. Болан психолошки процес који не почиње изненада, већ знатно пре доношења одлуке о разводу и завршава се много касније након формалног развода и повлачи са собом болне секвенце у постразводном периоду.

Сваки четврти брак у Србији заврши се разводом. Годишње се склопи око 36.000 бракова, а разведе око 9.000.

ВИСОКОКОНФЛИКТНИ РАЗВОД – Ескалација кризе у породичном систему која је праћена високим нивоом партнерског конфликта, када породични систем поприма карактеристике насилничке породице.

Компликовани развод је скоро по правилу, праћен немогућношћу да се родитељи споразумно договоре о поверавању деце, па се регулисање непосредног старатељства реализује институционално.

Ако узмемо у обзир положај детета,висококонфликтни развод обележен је тиме да родитељи не успевају партнерске проблеме да одвоје од родитељске улоге, па сукобе настављају.

Не само да потребе детета падају у други план или су занемарене, већ деца често долазе  у средиште сукоба родитеља.

Конфликт у партнерској релацији који ескалира у конфликтном разводу компромитује родитељство. Често прераста у отворен конфликт који укључује децу, условљава њихову дисфункционалну адаптацију и појаву психопатолошких манифестација код њих (али и других чланова породичног система).

„Мали људи, ми их зовемо „деца“, имају своје велике болове  дуге патње, које после као одрасли и мудри људи заборављају. Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност.“