ПАЛИЈАТИВНО ЗБРИЊАВАЊЕ У СРБИЈИ

posted in: Вести | 0

У организацији Колпиг[1] друштва Србије, одржана је у Београду конференција о стању и песпективама палијативног збрињавања у Србији.

Присутнима су се уводним речима и активним учешћем у дискусији током рада, обратили Мелинда Томић у име домаћина Колпинг друштва Србије, Живорад Гајић у име Удружења стручних радника Србије, Лидија Томаш у име Градске управе за социјалну и дечју заштиту града Новог Сада и Покрајински заштитник грађана проф. др Зоран Павловић.

Палијативно збрињавање је по дефиницији ”приступ којим се побољшава квалитет живота пацијената суочених са неизлечивом болешћу, као и њихових породица, кроз превенцију и олакшавање патњи путем раног откривања и непогрешиве процене и лечења бола и других симтома болести – физичких, психосоцијалних и духовних.” Иако је Србија опредељена за јавноздравствени приступ организацији палијативног збрињавања у његовој примени у пракси учествују поред лекара и медицински сестара, социјални радници и  духовници. Њиховим заједничким залагањем могуће је достићи циљ палијативног збрињавања који се огледа у постизању што већег квалитета живота пацијената код којих је лечење окончано и код њихових породица. Палијативно збрињавање је превасходно оријентисано на подршку која се пружа у кући, а изузетно у једницама палијативног збрињавања (хосписи).

О концапту палијативног збрињавања у Србији на конференцији је излагао др Томи Ковачевић, специјалиста за палијативну медицину, запослен у Институту за плућне болести Војводине.

О искуствима развоја овог вида збрињавања тешко оболелих грађана на конференцији су излагали: Миодраг Богићевић и Вера Маџгаљ сарадници БЕЛхосписа[2] из Београда, Lukas Mikloš представник Мађарског савеза удружења за хоспис и палијативно збрињавање из Мађарске, као и представници CARITAS- a из Шапца Мирољуб Николић и из Сремске Митровице Кристина Драгишић.

У вишегодишњој пракси развоја палијативног збрињавања у Србији постигнута су драгоцена искуства, али се стање у начелу не може осенити као задовољавајуће имајући у виду да овај вид збрињавања тешко оболелих, није једнако доступан свим грађанима Србије, чему треба тежити. Закони Србије се, такође, не баве посебно овом тематиком, а Национална стратегија палијативног збрињавања након 2015. године, када је њена примена истекла, није обновљена. Наведени и бројни други закључци са конференције биће достављени надлежним органима и институцијама у циљу унапређења стања у овој области.

Иамјући у виду да је обука стручних радника и стручних сарадника незаобилазан сегмент рада са људима којима је неопходно палијативно збрињавање, Служба за помоћ у кући старопазовачког центра за социјални рад је пре више година обезбедила обуку својим запосленима тако да учеше на конференцији дипл. социјалне раднице, руководиоца Службе за помоћ у кући Мирјане Соколовић представља континуитет  у праћењу стања и подршку  настојањима да се палијативно збрињавање у Србији развија у најбољем интересу тешко оболелих грађана, да би се кроз свеобухватну помоћ постигао задовољавајући квалитет њиховог живота и живота њихових породица у природној друштвеној средини у околностима када лечење оболелог више није могуће и када је неопходно смањити патњу.

[1] Колпинг друштво Србије је организација која има у фокусу развој друштва активних грађана, једнаких могућности и достојанственог живота – https://kolping.rs/

[2] БЕЛхоспис је прва специјализована добротворна организација у Србији која пружа палијативно збрињавање пацијентима са малигним болестима у прогресивном, узнапредовалом стадијуму за који је прогноза ограничена – http://www.belhospice.org/